Genius loci

РАВЕЛО, БЛИЖЕ НЕБУ НЕГО МОРУ
Драгуљ једне божанске обале
Легенда вели да је Сатана, искушавајући Христа чарима овога света, предочио управо ове драматично лепе амалфитанске слике. Вагнер је овде пронашао надахнуће за зачаране вртове краља Клингсора у „Парсифалу”, неке овдашње палате описане су у Бокачовом „Декамерону”, Д. Х. Лоренс овде је написао многа поглавља „Љубавника леди Четерли”. Шта још треба имати на уму за прво путовање на овај руб Тиренског мора (после ће вам се казати само)?

Пише: Дубравка Прерадовић
Фотографије: Серпил Ујар

Данас, у ери масовног туризма, френетични ритам свакодневног живота променио је потребе савременог човека за одмором и тако наметнуо нове стандарде у значајно проширеној туристичкој понуди. Будући да се угодно природно окружење и квалитетна путна и смештајна инфраструктура подразумевају, понуда је проширена у складу са потенцијалима дестинације. Тако смо, сем уобичајеног балнеарног, планинског или бањског туризма, у прилици да се определимо између културног, еко, гастрономског или винског туризма... Многи ће се сложити са ставом да су данас највећи луксуз управо мир и тишина, а мало је дестинација које, осим угодног природног амбијента, квалитетне културне баштине и гастрономске понуде могу да одговоре на овакве захтеве.
Једна од таквих дестинација свакако је амалфитанска ривијера, односно део обале Тиренског мора који се протеже дуж западног дела салернитанског залива, од Позитана преко самог Амалфија, Атранија, Мајорија и Минорија до Четаре и Вијетрија сул маре (на мору), обала која са разлогом носи епитет божанска.
Године 1997. обала Амалфија уписана је на Унескову листу светске културне баштине као јединствени културни пејзаж, један од 66 колико их је до данас проглашено на читавој планети. Реч је о посебној категорији добра које на јединствен начин сведочи о дуготрајној и непосредној интеракцији човека и природе. Поред побројаних приобалних насеља, територија под заштитом обухвата и Скалу, Трамонти и Равело, смештене у непосредном залеђу, другим речима територију некада снажне поморске републике Амалфи, која је већ током X века имала развијене комерцијалне везе са византијским и арапским светом. Утицаји ових култура, као и норманске, која је постала доминантна током средњег века, и данас су читљиви и на сачуваним споменицима архитектуре и у традицији читаве амалфитанске обале.
Мада свако од наведених места завређује једнаку пажњу, овом приликом одлучили смо да коју реч више посветимо Равелу, како због његовог доминантног географског положаја и незаборавног погледа на терасасте плантаже чувеног амалфитанског лимуна које се спуштају готово до обале, тако и због богате културне баштине која је концентрисана на тако скученом простору.

У „ВРТУ ДУШЕ”

Равело је формиран у V веку на издуженом и изразито узвишеном гребену, који је новопридошлом становништву пружио сигурно природно склониште пред најездама варварских хорди. Убрзани демографски процват и формирање патрицијског слоја богатих трговаца учинио је да Равело већ у IX веку буде важан чинилац амалфитанске републике.
У XI столећу постао је и седиште епископа, који је столовао у Катедрали светог Пантелејмона, цркви која и данас краси главни градски трг. Скалинадом се долази до централног портала троброднеграђевине, монументалних рељефних бронзаних врата датованих у 1179. годину. У унутрашњости храма налази се карактеристичан црквени мобилијар, изведен у мермеру и украшен мозаиком од стаклене пасте и фрагмената керамике, а финоћом израде посебно се истичу предикаоница и амвон из XIII столећа. Уколико се догоди да боравите у Равелу на дан катедралне славе, 27. јула, присуствоваћете и јединственом чуду. Наиме, тог дана крв светог Пантелејмона, која се чува у стакленој ампули у сакристији катедрале, постаје транспарентна.
Богате трговачке породице финансирале су изградњу цркава и палата, а вила породице Руфоло, саграђена око 1280. и опевана у Бокачовом Декамерону, очувана је до данас. У време највеће славе бројала је више просторија од дана у години. Ипак, славнији од њених кула и унутрашњих дворишта изведених у маварскомстилу јесте њен врт, који се назива и „вртом душе”. Данас, врт се простире на само два нивоа, док је некада био налик висећим вртовима арапског света, са специјалним системима за пренос воде. Врт виле „Руфоло” оставио је без даха и Рихарда Вагнера, који је инспирацију за зачаране вртове краља Клингсора у опери Парсифал пронашао управо на овом месту.
Сећање на Вагнера и данас је живо у Равелу. Од 1953. у врту виле „Руфоло” сваког лета одржава се престижни „Равело музички фестивал”, познат и под називом „Вагнеров фестивал”. Однедавно, један део концерата одржава се у Аудиторију, који је саграђен по пројекту Оскара Нимајера, чувеног бразилског архитекте, чиме је Равело уписан и на мапу најзначајнијих достигнућа савремене архитектуре.

ПОГЛЕД СА „ТЕРАСЕ БЕСКРАЈА”

Посета Равелу не може бити потпуна без обиласка виле „Чимброне”. Саградио ју је почетком XX века енглески банкар Ернест Вилијам Бекет, касније барон Гриптхорп, и то на темељима грађевине из XI века, имитирајући класичне и средњовековне моделе. Простране вртове виле украсио је бројним статуама и бистама, а куриозитет представља белведере, односно „тераса бескраја”, смештена на самој ивици високе литице.
Док је вила била у поседу Бекетових, бројне славне личности овде су проводиле одмор, као што су Вирџинија Вулф, Д. Х. Лоренс (који је на овом месту написао бројна поглавља Љубавника леди Четерли), Т. С. Елиот, Винстон Черчил, као и војвода и војвоткиња од Кента. Крајем тридесетих година прошлог века, чест гост виле „Чимброне” била је и каприциозна филмска дива Грета Гарбо. Данас је вила претворена у хотел, који поседује и сопствени хелиодром, чиме је приватност његових гостију у потпуности загарантована.
Равело одише мирисом лимуна чија се небројена стабла узгајају на терасастом терену који је главна одлика пејзажа дуж читаве обале. Лимун који се узгаја дуж амалфитанске обале, тзв. Sfusato Amalfitano, носи ознаку IGP (indicazione geografica protetta), што је гаранција његовог заштићеног порекла и контролисаног квалитета. Плодови меснате пулпе су светле жуте боје и мање кисели од уобичајених. Зато је овај лимун погодан не само за чувене посластице попут делиције ал лимоне, већ и за разне варијанте пастe ал лимоне попут шпагета ал амалфитана који су специјалитетзоне, као и за маринирање инћуна, уобичајеног предјела на локалном менију. Наравно, ужитак не би био потпун када се оброк не би завршио лимончелом из кућне радиности.
Овде се прича о Равелу не завршава, него тек почиње. Бројни парови из целог света одлучују се да на овом месту започну заједнички живот, те се са звоника катедрале, посебно током туристичке сезоне, често оглашавају свадбена звона. Такође, током читаве године, бројни уметници, мотивисани лепотом природног окружења, походе овај кутак планете тражећи надахнуће за писање, сликање или компоновање, јер, као што рече француски књижевник Андре Жид, „Равело је ближе небу него обали”.

***

Искушење
Према древној легенди, која се и данас може чути од локалних туристичких водича, због погледа на Медитеран и драматичну амалфитанску обалу, од којег застаје дах, управо је у Равело Сатана пренео Христа током његовог другог искушавања, како би му показао лепоту земаљског царства (Лука 4: 5-8).

***

Свети Јован дел Торо
Осим катедрале, требало би посетити и Цркву светог Јована дел Торо из истог времена. Многи сматрају да је предикаоница ове цркве још лепша од оне у катедрали. Томе у прилог говори податак да су њени преплетни мотиви били инспирација и знаменитом холандском графичару М. К. Ешеру, који је током двадесетих година прошлог века боравио у Равелу.